Zašto su bebe lingvistički genijialci?

Februarski TEDxBelgrade Salon “Reči na delu“ biće posvećen sociolingvističkim temama, a prisutni će biti u prilici da čuju zanimljivosti poput priče o globalnom fenomenu lekseme pica/pizza, o uticaju jednog popularnog crtanog filma na razvoj rodnih identiteta dece, o brisanju kulturoloških razlika prilikom prevođenja američkih ljubavnih vikend romana na srpski jezik, kao i o učenju stranih jezika u prostoru zvanom učionica. 

Predstojeći događaj me je podsetio na jedan, globalno zapažen, TEDxRainer govor Patriše Kul, profesorke Univerziteta Vašington i članice međunarodnog tima koji proučava mehanizme učenja jezika, koja je u svom izlaganju predočila inspirativne rezultate do kojih je došla tokom laboratorijskih ogleda. 

Ona je svoje izlaganje započela prikazom jedne majke iz Indije, koja je svojoj bebi pričala na Koro jeziku, jeziku kojim govori svega 800 ljudi na svetu. Svesna skorog izumiranja Koro jezika, majka se trudila da taj proces spreči “prenošenjem” jezika na šestomesečnu bebu. Suprotno deci, odrasli nematernji jezik nikada ne mogu savladati do perfekcije, jer učenje jezika ima svoj kritičan period. Bebe mogu razlikovati sve zvukove svih jezika, bez obzira koju zemlju ispitujemo i koji jezik koristimo.

 

 

Svaki jezik koristi posebne zvukove, svojstvene samo tom jeziku. Bebe do 8. meseca života mogu da usvoje i razlikuju zvukove (koji potiču iz različitih jezika). Međutim, oko navršenih godinu dana, ta sposobnost im slabi. Patriša je na primeru poređenja sedmomeseče bebe iz SAD-a i sedmomesečne bebe iz Japana objasnila da npr. beba iz Japana odlično reaguje na glasove koji u njenoj zemlji ne postoje ili zvuče drugačije (ovde mislimo na engleski jezik). No, to se dešava samo u tom periodu života, jer koji mesec kasnije, stvari postaju drugačije. U 11. mesecu života bebe “rade statistiku” jezika i zvukova (shodno tome, bilingvalne bebe rade dve takve statistike), gubeći sposobnost reagovanja na glasove kojih nema u “statistici” (odnosno kojih nema u maternjem jeziku). U ovom  periodu, bebe se približavaju tzv. „vezanim slušaocima”, kakvi su odrasli. Kada dete ovlada maternjim jezikom, to savladavanje ometa učenje novih, manje poznatih jezika. Mozak ignoriše zvukove koji mu se ne uklapaju u statistiku.

 

 

Pored navedenih eksperimenata, Patrišu je interesovalo da sazna kako reaguje bebin mozak i šta se u njemu događa dok sluša zvukove koji dolaze sa TV ekrana. Zaključila je da bebe ne reaguju na zvukove koji ne dolaze od živih ljudi, dakle, bebe ne uče jezik slušajući audio materijal. Takođe, Patriša je ukazala na to kako je uz pomoć magnetoencefalograma primetila da se magnetna polja pomeraju dok beba sluša različite jezike, odnosno na ekranu aparata se aktiviraju auditivne zone, kada beba čuje reči maternjeg jezika. 

Sva dosadašnja revolucionarna otkrića su samo uvod u ono što timovi naučnika planiraju da istraže u skorijoj budućnosti. Nadajmo se da će nauka toliko napredovati, te da ćemo uskoro moći da saznamo kako dečji mozak reaguje dok doživljava emocije, dok uči da govori i čita ili dok rešava matematički problem.

Autorka: Vera Majstorović