Jelena Filipović

Jelena Filipović je redovna profesorka na Katedri za iberijske studije Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Takođe je bila gostujuća profesorka na Školi za postdiplomske studije Univerziteta Purdue u SAD, i na Univerzietu u Gracu u Austriji. Bavi se kritičkom sociolingvistikom, jezičkom politikom i planiranjem, sefardskim studijama, rodnim studijama, kao i hispanskom i primenjenom lingvistikom. Autorka je i ko-autorka više knjiga i nekoliko desetina članaka u internacionalnim i nacionalnim akademskim časopisima i publikacijama iz oblasti istraživanja sociolingivstike, jezičkih politika, jezika i roda, jezičkih kontakata i primenjene lingvistike. Radila je kao konsultantkinja ili koordinatorka na većem broju nacionalnih projekata iz oblasti jezičkih obrazovnih i rodno osetljivih jezičkih politika (Ministarstvo prosvete RS, Uprava za rodnu ravnopravnost Ministarstva za rad i socijalnu politiku RS), i internacionalnih projekata (UNDP, Roma Education Fund, Council of Europe, European Centre for Modern Languages, Université Michel de Montaigne - Bordeaux 3, etc.) iz oblasti rodno osetljivih jezičkih politika, obrazovnih jezičkih politika i revitalizacije jezika (romski i jevrejsko-španski).

Ljubav je..... Američki ljubić u vreme globalizacijei kognitivne šeme srpske čitalačke publike

Američki ljubići u Srbiji su prisutni decenijama kroz prevodne tekstove, od formata Ljubavnog vikend romana (koji se tada nazivao zabavnim štivom ili šund-literaturom) kojih se sećam iz svog detinjstva, preko ljubića u časopisima poput Glorije, do masovne produkcije prevodne literature koja se objavljuje pod okriljem sve većeg broja komercijalnih izdavačkih kuća.

Za razliku od postulata teorije prevođenja po kojoj prevod mora da u obzir uzme i jasno prenese ne samo jezičke razlike, već i da uključi znanje u kontekstu, kulturno situirane društvene prakse i kogniciju, ja ovde postuliram da američki ljubići decenijama unazad u prevodu na srpski jezik zapravo brišu kulturne razlike i potvrđuju kognitivne šeme ciljne ženske čitalačke publike (američke i srpske) koje na prvi pogled ni na koji način ne koreliraju okolnostima u kojima žive. Drugim rečima, postuliram da ljubići u obe kulturne zajednice nemaju funkciju afirmacije direktivnih snaga kognitivnog modela koji bi žene slao u paralelni, eskapistički, utopijski univerzum u kome one sanjanju da ih zauvek spase "princ na belom konju", snažan, bogat i emotivno hendikepiran muškarac, već da one samu ideju ČITANJA I KNJIGE koriste kao fizičku i afektivnu barijeru koja ih na kratko vreme isključuje iz još uvek patrirhalnog sveta u kome su potrebe svih bližnjih ispred njihovih sopstvenih. Kao što neke od nas pronalaze ventil u jogi, pilatesu i spa-centrima, čitateljke ljubavnih romana pronalaze vreme za sebe u književnom prostoru u kome obitavaju samo pozitivne romantične emocije i srećni krajevi.