Šta propuštate živeći kao digitalni zombi?

Tehnologija je zauvek izmenila način funkcionisanja civilizacije. Često slušamo priče o njenom pozitivnom uticaju na način života skoro svakog pojedinca, kao i diskusije kuda takav napredak vodi i koliko nas kao ljudska bića menja. Internet je jedna od pojava tehnološkog napretka bez kojeg danas ne možemo zamisliti normalno svakodnevno funkcionisanje u urbanim sredinama. Međutim, šta se dešava kada internet i virtuelna stvarnost, koju on nudi, preuzmu kontrolu nad našim životom? Gde je ta fina granica između normalnog načina korišćenja interneta/tehnologije i zavisnosti od istih? 

Odgovore na ova pitanja pokušao je da odgonetne Patrik Wincent, psihoterapeut, koji je publici na TEDxStockholm događaju predstavio kako je izgledalo njegovo iskustvo zavisnosti od interneta, kao i priču šta ustvari propuštamo dopuštajući da virtuelna stvarnost zameni realnost i kako svako od nas zbog toga može postati digitalni zombi. 

Svoju priču započinje poređenjem kako je on funkcionisao u detinjstvu pre i nakon pojave kompjutera. Sve ono što je važilo pre pojave kompjutera, njihovim dolaskom, za njega više nije postojalo. Danas, kada je roditelj, poredi detinjstvo njegovog sina i način funkcionisanja današnje dece, odrasle u tehnološki drugačijem okruženju. Tokom najranijeg uzrasta njegovog sina često je znao da multitaskuje, da deo pažnje usmeri na svoj pametni telefon, dok je drugim delom pokušavao da ostvari interakciju sa detetom. Činjenica je da su provodili vreme zajedno, najčešće igrajući video igre, ali da je uvek zanemarivao pozive deteta da se igraju zajedno napolju. Usmeravajući svoje dete ka igranju video igara došao je do zaključka je da je od kompjutera napravio savršenu bebi sitersku, živeći u iluziji da je rešio pojeidne probleme. Ali, da li je ugao posmatranog problema bio adekvatan? 

 

 

Šta mislite o malom detetu koje još nije progovorilo, ali koje ume da koristi iPad? Prema istraživanjima 30% dece uzrasta manjeg od dve godine zna da koristi iPad. Mozak se u tom uzrastu enormno uvećava i razvija, a okruženje u kojem je dete oblikuje pomenuti razvoj. Šta se dešava sa starijima koji su navikli da koriste olovke, papir i blokove, da li se i oni lako snalaze u korišćenju novih tehnologija kao današnja deca? 

Ko su onda današnji digitalni zombiji? Oni koji šetaju ulicom ili sede sa vama u društvu pažnje usmerene na svoj telefon, ne konstatujući okruženje? Ozbiljnost ove zavisnosti Patrik je predstavio na ličnom primeru. Boraveći na turniru u stonom tenisu, na kojem je i njegov sin učestvovao, bio samo fizički prisutan na događaju. Njegova pažnja je u potpunosti bila usmerena na telefon. Toliko je bio zavistan od društvenih mreža da je u odlučujućem trenutku sinovljevog meča morao da proveri šta ima novo na Fejsbuku, jer mu je u tom trenutku zavibrirao telefon, propustivši najbitniji trenutak turnira. U trenutku kada su svi okružili njegovog sina da mu čestitaju na pobedi, Patrik je uhvatio tužan sinovljev pogled, znajući da je mališan video šta se dogodilo. Dete je toliko bilo tužno da sa njim nije komuniciralo tokom čitavog dana. 

 

 

Može li se zavisnost od interneta i informacija postaviti u isti nivo sa nikotinskom zavisnošću? Da li uvek kada osećamo tenziju i stres posežemo za telefonom da vidimo „šta ima novo“ na mrežama, jer ne možemo da odolimo porivu za „dopaminskom dozom“? Koliko su nas internet i tehnologija udaljili od normalnog funkcionisanja i ponašanja u grupi? Da li smo postali „umreženi egoisti“? Zašto više nemamo strpljenja u traženju i dobijanju informacija, nego sve želimo odmah i sada? Da li se to odrazilo i na način funkcionisanja u ostalim sferama života? Odgovore na ova i slična pitanja pronaći ćete u nastavku govora koji je Patrik Wincent održao na TEDxStockholmu.

Autorka: Snežana Subotić

 

What you are missing while being a digital zombie | Patrik Wincent | TEDxStockholm